Lazizu je tokom prva tri mjeseca rada na gradilištu u Srbiji išlo dobro: zarada mu je sa 750 eura porasla na 800, a zatim na 1.000 eura. Onda se vrijeme promijenilo, posla više nije bilo i ugovor mu nije produžen.
Ovaj 28-godišnji Uzbekistanac pronašao je posao preko privatne agencije za zapošljavanje koju su mu preporučili prijatelji. Sada radi u fabrici, ali mu se plata, kada je uopšte dobije, isplaćuje „na crno”.

„Već dva mjeseca nisam dobio platu”, rekao je Laziz (to mu nije pravo ime).

Njegova priča nije jedina tog tipa.

Uzbekistanci predstavljaju petu najveću grupu stranih radnika u Srbiji. Vlasti u Srbiji su 2020. godine izdale 57 viza državljanima Uzbekistana, a do 2023. taj broj je naglo porastao na 1.069.

Mnogi od njih, kako u Srbiji tako i širom Zapadnog Balkana, suočavaju se sa lošim uslovima života, eksploatacijom i prijetnjom deportacije.

U izvještaju iz 2023. godine, nevladina organizacija za borbu protiv trgovine ljudima Astra identifikovala je dva glavna faktora koja doprinose ranjivosti radnika migranata: ograničenu sposobnost da brane svoja prava i propise koji radne dozvole vežu za njihovog poslodavca.

„Ako im ugovor istekne, radnici imaju vrlo ograničene mogućnosti da pronađu drugog poslodavca ili se moraju odmah vratiti kući”, navodi se u izvještaju Astre.

Migranti iz Centralne Azije traže alternativu Rusiji

Rusija je uvela ograničenja za migrante iz Centralne Azije 2024. godine nakon napada na koncertnu dvoranu u Krasnogorsku, na sjeverozapadnoj periferiji Moskve, u kojem je poginulo oko 145 ljudi. Odgovornost za napad preuzela je militantna grupa povezana sa Islamskom državom, a ruske vlasti su identifikovale četvoricu napadača kao državljane Tadžikistana.

Migranti u potrazi za poslom iz Uzbekistana i drugih zemalja Centralne Azije počeli su da traže posao van Rusije. Samo prošle godine, više od 600.000 Uzbekistanaca našlo je zaposlenje u inostranstvu, ne u Rusiji. Od tog broja, 160.000 radnika bilo je angažovano uz posredovanje Agencije za spoljnu radnu migraciju Uzbekistana (AELM), što je četiri puta više u odnosu na prethodnu godinu.

Osnovana 2018. godine, AELM reguliše migraciju radnika iz Uzbekistana tako što bira kandidate za rad u inostranstvu, pruža stručnu obuku i časove jezika i prati uslove rada u inostranstvu. Agencija takođe sklapa sporazume sa stranim poslodavcima i regrutnim firmama i migrantima nudi pravnu i socijalnu podršku.

Ove godine, AELM je pokrenula inspekcije agencija za zapošljavanje. Takođe pomaže u repatrijaciji deportovanih građana i refundira njihove troškove. Država pokriva dio troškova za radne vize, putovanje, procjenu poznavanja jezika i ocjenu kvalifikacija.

Međutim, postoje i nezvanični načini dolaska u region Balkana iz Uzbekistana.

BIRN je identifikovao više Telegram grupa u kojima posrednici nude usluge zaposlenja bez ugovora. Diskusije u tim grupama otkrivaju velike razlike između uslova koje posrednici obećavaju prije polaska i realnosti sa kojom se migranti suočavaju po dolasku.

Čak i za one koji dođu na sezonski ugovor preko privatne agencije, problemi nastaju kada ugovori ne mogu biti produženi, usled čega su primorani da traže neformalni posao preko ličnih kontakata – kao u Lazizovom slučaju.

Vlasti su preduzele određene korake kako bi se borile protiv prevara. U julu 2024. godine, Agencija za radnu migraciju saopštila je da su uhapšeni osumnjičeni koji su nezakonito obećavali radne vize za Srbiju i Bugarsku po cijeni od 1.500 eura.

Marina Papović, socijalna radnica iz NVO Astra, ispričala je za BIRN slučaj još jednog Uzbekistanca koji je doputovao u Srbiju, da bi se našao u hostelu gdje je sobu dijelio sa još 20 ljudi i nije mogao da priušti avionsku kartu za povratak kući. Zatim mu je oduzet pasoš. Platio je depozit od 1.000 eura samo da bi došao u Srbiju.

„Ozbiljno se zadužio samo da bi došao ovdje i radio kao kurir”, rekla je Papović.

Srbija kao tranzitna zemlja

Početkom 2024. godine, srpski mediji su izvijestili da velika grupa uzbekistanskih radnika živi u teškim uslovima u Beogradu.

„Radili su kao kuriri i živjeli u pretrpanom smještaju u vrlo lošim uslovima“, rekao je Mario Reljanović, direktor udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo u Beogradu. „To nije specifično samo za njih. Svi radnici na najslabije plaćenim poslovima suočavaju se sa sličnim okolnostima.”

„Ti ljudi rade na građevini, u restoranima i kurirskim službama, dok žive u pretrpanim smještajima – ponekad i po 20 osoba u jednoj sobi, bez ličnog prostora i uz loše higijenske uslove“, kazao je Reljanović za BIRN. „Iskustvo nam je pokazalo da su većinom zaposleni u firmama koje su podugovarači kurirskih službi.”

U Telegram grupama, Uzbekistanci često raspravljaju o prednostima i manama rada u Srbiji; neki u tome vide dobru priliku da zarade, dok drugi upozoravaju na moguće zamke, poput troškova od 1.500 do 2.000 eura za vize i organizaciju posla, a da na kraju ostanu bez stabilnog zaposlenja.

Jedna od najčešće diskutovanih tema su poslovi u dostavi, gdje pojedini tvrde da agencije naplaćuju i do 1.500 dolara samo za posredovanje pri zaposlenju. Neki Uzbekistanci sugerišu da se ta investicija može vratiti za šest mjeseci – ako imaju sreće – dok su drugi skeptični.

Postoje i bojazni da srpske radne vize ne omogućavaju lako preseljenje u druge evropske zemlje, zbog čega su mnogi razočarani po dolasku. Neki dijele priče o tome kako su koristili Srbiju kao tranzitnu zemlju na putu ka Njemačkoj, gdje su se zaposlili kao vozači kamiona.

Drugi, pak, navode da su stigli u Srbiju bez ikakvih troškova, jer je poslodavac pokrio sve – uključujući troškove vize i avionske karte.

Strani radnici se ne zadržavaju dugo u Srbiji, prema riječima Saše Torlakovića, predsjednika Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije.

„Mi smo za njih samo tranzitna tačka – ostaju dva do tri mjeseca prije nego što odu dalje u Zapadnu Evropu u potrazi za boljim prilikama“, rekao je Torlaković za BIRN.

Upozorio je da mnogi migranti plaćaju tzv. „putni reket” da bi došli u Srbiju i da je stvarni broj radnika iz Centralne Azije nepoznat. Neki su čak angažovani od strane kineskih kompanija koje posluju u Srbiji, ali su registrovani kao „kineski radnici“, dodao je.

Radio Slobodna Evropa je 2022. godine izvijestio da su radnici iz Uzbekistana u Srbiji bili izloženi zlostavljanju, novčanim kaznama i prisilnoj deportaciji. Mnogi su bili primorani da potpišu nepravedne ugovore i da rade u teškim, nezdravim uslovima. Od 500 radnika, 200 ih je deportovano bez isplaćenih plata.

Laziz, u međuvremenu, još uvijek čeka na zaostalu zaradu.